Zimska sezona se polako završava ali meni ne nedostaju akumulatori sa neverovatnim kvarovima i još neverovatnijim istorijama. Lepo ja napisah u skorije vreme da bih mogao (i trebalo, bar mi tako predlažu) da napišem knjigu u kojoj bih ovekovečio sve "bisere" još poznatijih "majstora". Kad god pomislim da se više ništa novo ne može dogoditi, mislim na kvarove i otkaze akumulatora, ja dobijem još ideja šta bih mogao da ubacim u moju knjigu.
Tako je bilo i pre nekoliko dana kad mi je stigao akumulator, klasičan somborski 74Ah. Vlasnik je rekao u razgovoru preko telefona da akumulator brzo gubi snagu, može da okrene anlaser samo nekoliko puta, 3-4, i nakon toga sve stane. Ne znajući koji je akumulator u pitanju, što se na kraju ispostavilo da nešto nije ni bilo bitno, pitao sam da li je dizel vozilo?
Naravno, odgovor je bio potvrdan.
Eto, postao sam vidovit.
Ne, nisam, samo imam iskustva i to mnogo, jer znam da probleme sa akumulatorima SKORO UVEK imaju dizel vozila.
Da neko ne pomisli pogrešno, nisu tu krivi dizelaši, oni moraju da postoje, šta god ja mislio o njima.
Tu je uvek i uvek NEBRIGA I NEZNANJE.
A ja sam poslednji čovek kome se obraćaju da im pomogne.
Ni ja nisam svemoćan. U nekim slučajevima moje znanje nije od koristi. Ni sva moja tehnika i elektronika.
Nebrojeno puta napisah da kad akumulator stvarno strada, tu mu ne može pomoći NIŠTA NA OVOM SVETU.
Ko bude drugačije uradio dobiće Nobelovu nagradu.
Dakle, akumulator je doneo brat a ne vlasnik. Odmah sam pristupio merenju osnovnih parametara, to UVEK radim ispred vlasnika akumulatora jer mi stiži takvi akumulatori koji su stajali po 2-3 godine u nekom podrumu i onda se vlasnik naprasno setio da ga ima, pa razmišlja da bi mogao da ga "popravi". Zbog takvog otpada odmah uradim inicijalna merenja jer nemam vremena i živaca da se bavim sekundarnim sirovinama.
Odmah mi je palo u oči da je napon nekih 13,3V, izgledalo je da je akumulator tek skinut sa punjača. Pitao sam da li je slučajno dopunjavan u toku dana, i dobio sam neki odgovor koji je to trebalo da potvrdi. Kasnije se ispostavilo da to nije tačno. Pošto mi je tu nešto "smrdelo", odlučih da izmerim gustinu elektrolita. E, tu me čekalo nešto što nikad, ali nikad nisam video kod bilo kog olovnog akumulatora!!! Za sve ove godine i xxxx akumulatora koji su mi prošli kroz ruke nisam izmerio gustinu veću od 1,285 cm3/gr (na 25 stepeni C). To je gustina elektrolita koji je fabrički i kojim se nalivaju potpuno novi akumulatori.
Kod ovog "šampiona" gustina u SVIM ćelijama je bila 1,3-1,31!!!!???
Šta je to?
Odakle tako nešto u akumulatoru?
Čitajući mnogo stručne literature naišao sam da se takva gustina elektrolita nalazi SAMO I SAMO u podmorničkim torpedima. Akumulatori sa takvim elektrolitom služe da za veoma kratko vreme poteraju ogroman torpedo pomoću elektromotora. Povećana gustina daje veći napon(to je direktno srazmerno) i time i snagu. Međutim, tako se ubrzava i korozija ploča. Što u slučaju torpeda nije ni bitno...
I, ja pitah čoveka koji mi je dostavio ovo "čudo tehnike" da li je nešto dolivano unutra? Reče mi on da "koliko zna nije ništa". Dobro, jedan brat ne mora da zna šta se dešava u kući drugog brata.
Ispratio sam ga ali mi je ostalo pitanje u glavi zašto je to tako sa elektrolitom? Pomislih da nisu oni u fabrici napravili neku havariju, pošto je fabrika tada baš bila pred zatvaranjem?
Ispostavilo se da, koliko god su somborski akumulatori bili na lošem glasu, nije bilo to u pitanju.
Naravno, kad sam malo bolje pogledao elektrolit video sam da je u nekim ćelijama baš mutan, klasičan rasad i korozija ploča.
Ništa što već nisam video xxx puta.
Ipak sam nazvao vlasnika famoznog akumulatora jer sam morao da saznam o čemu je tu reč. Čak sam počeo i da sumnjam u svoj veoma precizni bometar. Uradio sam kontrolno merenje na potpno novom akumulatoru i gustina je bila tačno ona koja je propisana.
Da, klupko se odmotalo posle razgovora sa vlasnikom.
Na moje pitanje da li je nešto dolivano u akumulator dobio sam otprilike ovakav odgovor:" Pa jeste, JEDAN (komšija, rođak, NN lice) mi je rekao da dolijem akumulatorsku kiselinu jer ne valja da se doliva destilovana voda. A morao sam da dolijem jer je u svim ćelijama nedostajalo kiseline (elektrolita). "
Da nije tužno, bilo bi smešno.
Dobro, imao sam ja mnogo takvih "havarija".
Onda sam mu lepo i polako objasnio DA NIJE DOBRO ŠTO JE TO URADIO, DA SE ZAHVALI TOM MAJSTORU ŠTO MU JE DELIMIČNO UNIŠTIO AKUMULATOR, I DA JE DOLIVANJEM ČISTOG FABRIČKOG ELEKTROLITA U AKUMULATOR UMESTO VODE URADIO ISTO ŠTO KAO KADA BI POŽAR UMESTO VODOM GASIO BENZINOM.
Sipanjem fabričkog elektrolita u već sulfatizovan akumulator se postiže samo kratkotrajno poboljšanje. Na duže staze posledice su jako loše i opasne.
Onda je počela dvodnevna bitka sa akumulatorom da se spasi što se spasiti može.
Nisam znao odakle da krenem. Počeo sam sa desulfatizacijom ali iz iskustva znam da se veoma sulfatizovan akumualtor teško oporavlja ako je koncentracija elektrolita visoka.
Naravno, nakon nekoliko sati gustina je otišla na 1,32 što je maksimalno što moj bometar može da izmeri!!!
U ovakvim slučajevima pomaže samo praksa i iskustvo. Pošto sam nešto, ali samo slično, imao pre nekoliko godina, izvukao sam iz svake ćelije određenu količinu elektrolita i umesto njega dolio destilovanu vodu.
Nakon toga krenula je spora desulfatizacija strujom 1-2 ampera. Akumulator sam stavio u "toplu kupku" kako ja to zovem. Imam poseban veliki sud u koji sipam vodu koju zagrejem pomoću specijalnog grejača i u tu vruću vodu potopim akumulator. Ovo je jedna mala "caka" koju sam naučio iz literature. Naravno, u stručnoj literaturi ne piše da se akumulator potapa u lavor pun vruće vode, ali zato piše da se sulfati brže rastvaraju:
-kada je elektrolit topao
-kada je gustina elektrolita manja
Da rezimiram... Bilo je tu još nekih "caka" ali ono glavno je postignuto-akumulator je oporavljen, od fabričkih 640A doterao sam ga na nekih 500A. I više nego dovoljno, obzirom na stanje u kakvom je bio. Ja sam bio prezadovoljan. A tek vlasnik...
Objasnio sam mu da su ploče same po sebi dosta uništene (što nema nikakve veze sa gustinom elektrolita, mada i ima jer je korozija mnogo brža kod povećane gustine), da je akumulator desulfatizovan, oporavljen, da sam smanjio koncentaciju koliko sam mogao.
Čak i nakon stajanja od 24 sata napon je preko 13V što je direktna posledica povećane koncentracije. I da su gustine u ćelijama, čak i nakon dodavanja obične vode, ostale oko 1,29. Mogu samo da zamislim koliko je elektrolita "majstor" dolio.
Ovaj akumulator je imao relativnu sreću da bude koliko-toliko spašen.
Ima tu više faktora koji utiču na to da li će on biti oštećen usled nedostatka elektrolita.
Ovde će biti uzeti u razmatranje samo oni akumualtori sa mogućnošću dolivanja elektrolita-sa čepovima. Oni drugi, "bez održavanja"... Tu njihovi vlasnici mogu samo da gledaju u njih. Oni imaju prednost (ako tako nešto može da bude prednost) što ne moraju da razmišljaju da li ima dovoljno tečnosti u ćelijama. Ali, pošto ne znaju šta se događa unutar akumulatora, uvek mogu da budu iznanađeni otkazom akumulatora usled nedostatka elektrolita.
Oni drugi, sa čepovima traže dolivanje vode. Možda jednom ili dva puta u godini dana. Smatram da to nije neki posao posvetiti malo vremena proveri elektrolita. Ali oni nikad neće biti iznenađeni time da su ploče akumulatora suve. Naravno, ako o tome vode računa.
Dakle, od krucijalnog značaja je vreme koje je proteklo da su ploče ostale suve. Makar i delimično. To je slično sa vremenom koje protekne od pražnjenja do punjenja akumulatora. Što više vremena prođe to je teže ukloniti sulfate sa ploča.
Kada ploče ostanu suve dolazi do oksidacije istih, stvaranja olovo oksida na površini. Ne mešati sa olovo dioksidom koji je aktivni materijal na pozitivnoj ploči!!!
Pošto je taj oksid jedna vrsta izolatora, on ne dozvoljava punjenje akumulatora. Bez obzira što ste u međuvremenu dolili vodu!!!
I tada počinje OPASNA "igranka".
Nekad je moguće vratiti akumulator u neko normalno radno stanje. Češće to nije moguće.
Akumulator koji je ostao baz elektrolita se neminovno zagreva.
I to ravnomerno u svim ćelijama. Ovo je veoma važno. Celo kućište je toplo. Temperatura elektrolita može da ode i do 40 stepeni. Naravno, to zavisi od struje punjenja.
Akumulator koji je u kratkom spoju se zagreva samo u onoj ćeliji koja je otkazala. I ta ćelija nema mehurića ili ih ima veoma malo.
Ima jedna osobina, kod akumulatora koji su ostali sa manje elektrolita, koja je SAMO SLIČNA sa boljkom koja je poznata samo kod VRLA akumulatora-toplotni beg (thermal runaway).
Naime, koliko god se više akumulator puni jačom strujom, napon se neće povećavati, naprotiv smanjivaće se, a temperatura može da ode mnogo visoko. To je jedna od naizraženijih karakteristika ovako oštećenih akumulatora. I tu nema pomoći. Akumulator se prosto uzjoguni, ne da na sebe, što više ubacujete struje u njega on sve više smanjuje napon i sve se više zagreva.
I tu je kraj. Nema pomoći. Ploče su oksidirale. Unutrašnji otpor je ogoroman što prouzrokuje veliko zagrevanje. Dalje korištenje ovakvog akumulatora može da dovede do ekstremnog zagrevanja, naročito u letnjim mesecima, i do eksplozije. Naravno, i alternator se opterećuje (takođe može da izgori) jer stalno dobija informaciju da je nedovoljan napon na akumulatoru i stalno ubacuje sve više struje što prouzrokuje dalje zagrevanje.
I tako u krug.
Pa ko prvi popusti.
Može se videti da ova situacija nije ni malo naivna. Naprotiv.
Pročitao sam i prostudirao ogromnu literaturu ali nigde nisam naišao na informaciju koliko je potrebno vremena da prođe da bi ploče oksidirale u nedostatku elektrolita.
Zanimljivo. Izgleda da je to "tamo nedge" nepoznat pojam.
Da... Jedino ako nije.
Iz svog iskustva ne bih to mogao da kažem. Logično, jer ne znam kad je dolivena voda u akumulator. Često dobijem informaciju koja otprolike glasi "dolio sam vodu jer je malo nedostajalo". I to je sve. Pa se sad ti majstore snađi. Onaj ko redovno proverava tečnost neće osetiti blagodeti takve "igranke".
A šta uzrokuje ovakvo stanje?
Prvo, ali ne i najčešće, je povećan napon punjenja alternatora (otkaz reglera ili neke kontrolne elektronike...). Savremeni kalcijumski akumulatori odlično podnose veće napone. Do nekog određenog nivoa. Zato alternatori imaju gornji naponski prag od 14,4V. Tada počinje elektroliza vode. Međutim, napon od 14,4V je nedovoljan za dobro napunjen akumulator. To ponavljam kao papagaj.
Drugi razlog je što se u normalnom radu akumulatora troši voda tokom hemijskih procesa. To je kod savremenih akumulatora maksimalno smanjeno, ali ipak postoji.
Ko kaže da su akumulatori "bez održavanja"?
Treći razlog je normalno isparavanje vode. To se ne može nikako sprečiti jer je prirodan proces.
Kad se sve sabere, moraju se proveravati ćelije usled gubitka vode. Kao što se menja ulje, filteri, pumpaju gume, menjaju svećiće...
Ipak, iz prakse bih mogao da kažem da ploče ne oksidiraju tako brzo. Za to je potrebno neko vreme. Dolazili su mi akumulatori kojima je baš nedostajalo vode i uspešno sam ih vraćao u radno stanje. Rekao bih da ipak nije toliko kritično kao u slučaju sulfatizacije. Da bi se oštetio akumulator i zauvek izgubio deo kapaciteta i snage potrebno je da prođe samo 2-3 dana od trenutka pražnjenja!!! Ako se za tih 2-3 dana ne pristupi punjenju trajno se oštećuju ploče jer kristali olovo sulfata očvrsnu, pređu iz amorfnog u kristalno stanje.
Stalno to gledam...
Oni što imaju zatvorene akumulatore...Kod takvih akumulatora proizvođač uvek dolije malo više elektrolita baš zbog eventualnih problema sa nedostatkom istog. Međutim, u slučaju neke dugotrajne havarije u elektro sistemu može da dođe do isušivanja svih ćelija. A da to vlasnik ne zna. Uzroci mogu da budu višestruki. Možda je mala prednost onih automobila koji imaju voltmetar na tabli (ili bilo kakvu indikaciju punjenja). Na njemu se može pratiti napon punjenja. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da mi je voltmetar spasao akumulator. Iako su moja kola stara 35 godina ( i imam nekoliko kupaca u toku godine !), ona ipak imaju na tabli taj instrument. Naime, supruga se vraćala sa posla i primetila je da je igla voltmetra "zakucana" u desnu stranu, u crveno. Sreća, pa je ta vožnja trajala kratko. Izmerio sam napon punjenja, bio je 16 volti. Naravno, regler je stradao i nije imao regulaciju.
Imao sam još nekoliko takvih primera u praksi. Pre nekoliko godina je došao čovek i žalio se da mu "smrdi kiselina u kabini". Naravno, sav elektrolit je izašao iz akumulatora jer je napon punjenja bio preko 16V. Predložio sam mu da prvo popravi taj kvar pa onda da dođe kod mene da sredim akumulator. Pitao je koliko bi taj regler mogao da košta. Izgleda da mu se cena tog dela učinila velikom. Jednostavno je odbio popravku i rekao "da će i dalje tako da vozi auto". Sa takvim smradom u kabini i opasnošću od potpunog nagrizanja motora od strane kiseline iz akumulatora.
Strašno ko sve ima dozvolu.
Tačnije, ko sve ima vozilo.
*
*
*
Evo dobrog teksta (šta sve napisah za ove dve godine ?) gde objašnjavam na konkretnom primeru nedostatak vode i šta se događa kod takvog akumulatora:
http://akumulatori-desulfatizatori.blogspot.com/2013/07/osusen-akumulator.html
Tako je bilo i pre nekoliko dana kad mi je stigao akumulator, klasičan somborski 74Ah. Vlasnik je rekao u razgovoru preko telefona da akumulator brzo gubi snagu, može da okrene anlaser samo nekoliko puta, 3-4, i nakon toga sve stane. Ne znajući koji je akumulator u pitanju, što se na kraju ispostavilo da nešto nije ni bilo bitno, pitao sam da li je dizel vozilo?
Naravno, odgovor je bio potvrdan.
Eto, postao sam vidovit.
Ne, nisam, samo imam iskustva i to mnogo, jer znam da probleme sa akumulatorima SKORO UVEK imaju dizel vozila.
Da neko ne pomisli pogrešno, nisu tu krivi dizelaši, oni moraju da postoje, šta god ja mislio o njima.
Tu je uvek i uvek NEBRIGA I NEZNANJE.
A ja sam poslednji čovek kome se obraćaju da im pomogne.
Ni ja nisam svemoćan. U nekim slučajevima moje znanje nije od koristi. Ni sva moja tehnika i elektronika.
Nebrojeno puta napisah da kad akumulator stvarno strada, tu mu ne može pomoći NIŠTA NA OVOM SVETU.
Ko bude drugačije uradio dobiće Nobelovu nagradu.
Dakle, akumulator je doneo brat a ne vlasnik. Odmah sam pristupio merenju osnovnih parametara, to UVEK radim ispred vlasnika akumulatora jer mi stiži takvi akumulatori koji su stajali po 2-3 godine u nekom podrumu i onda se vlasnik naprasno setio da ga ima, pa razmišlja da bi mogao da ga "popravi". Zbog takvog otpada odmah uradim inicijalna merenja jer nemam vremena i živaca da se bavim sekundarnim sirovinama.
Odmah mi je palo u oči da je napon nekih 13,3V, izgledalo je da je akumulator tek skinut sa punjača. Pitao sam da li je slučajno dopunjavan u toku dana, i dobio sam neki odgovor koji je to trebalo da potvrdi. Kasnije se ispostavilo da to nije tačno. Pošto mi je tu nešto "smrdelo", odlučih da izmerim gustinu elektrolita. E, tu me čekalo nešto što nikad, ali nikad nisam video kod bilo kog olovnog akumulatora!!! Za sve ove godine i xxxx akumulatora koji su mi prošli kroz ruke nisam izmerio gustinu veću od 1,285 cm3/gr (na 25 stepeni C). To je gustina elektrolita koji je fabrički i kojim se nalivaju potpuno novi akumulatori.
Kod ovog "šampiona" gustina u SVIM ćelijama je bila 1,3-1,31!!!!???
Šta je to?
Odakle tako nešto u akumulatoru?
Čitajući mnogo stručne literature naišao sam da se takva gustina elektrolita nalazi SAMO I SAMO u podmorničkim torpedima. Akumulatori sa takvim elektrolitom služe da za veoma kratko vreme poteraju ogroman torpedo pomoću elektromotora. Povećana gustina daje veći napon(to je direktno srazmerno) i time i snagu. Međutim, tako se ubrzava i korozija ploča. Što u slučaju torpeda nije ni bitno...
I, ja pitah čoveka koji mi je dostavio ovo "čudo tehnike" da li je nešto dolivano unutra? Reče mi on da "koliko zna nije ništa". Dobro, jedan brat ne mora da zna šta se dešava u kući drugog brata.
Ispratio sam ga ali mi je ostalo pitanje u glavi zašto je to tako sa elektrolitom? Pomislih da nisu oni u fabrici napravili neku havariju, pošto je fabrika tada baš bila pred zatvaranjem?
Ispostavilo se da, koliko god su somborski akumulatori bili na lošem glasu, nije bilo to u pitanju.
Naravno, kad sam malo bolje pogledao elektrolit video sam da je u nekim ćelijama baš mutan, klasičan rasad i korozija ploča.
Ništa što već nisam video xxx puta.
Ipak sam nazvao vlasnika famoznog akumulatora jer sam morao da saznam o čemu je tu reč. Čak sam počeo i da sumnjam u svoj veoma precizni bometar. Uradio sam kontrolno merenje na potpno novom akumulatoru i gustina je bila tačno ona koja je propisana.
Da, klupko se odmotalo posle razgovora sa vlasnikom.
Na moje pitanje da li je nešto dolivano u akumulator dobio sam otprilike ovakav odgovor:" Pa jeste, JEDAN (komšija, rođak, NN lice) mi je rekao da dolijem akumulatorsku kiselinu jer ne valja da se doliva destilovana voda. A morao sam da dolijem jer je u svim ćelijama nedostajalo kiseline (elektrolita). "
Da nije tužno, bilo bi smešno.
Dobro, imao sam ja mnogo takvih "havarija".
Onda sam mu lepo i polako objasnio DA NIJE DOBRO ŠTO JE TO URADIO, DA SE ZAHVALI TOM MAJSTORU ŠTO MU JE DELIMIČNO UNIŠTIO AKUMULATOR, I DA JE DOLIVANJEM ČISTOG FABRIČKOG ELEKTROLITA U AKUMULATOR UMESTO VODE URADIO ISTO ŠTO KAO KADA BI POŽAR UMESTO VODOM GASIO BENZINOM.
Sipanjem fabričkog elektrolita u već sulfatizovan akumulator se postiže samo kratkotrajno poboljšanje. Na duže staze posledice su jako loše i opasne.
Onda je počela dvodnevna bitka sa akumulatorom da se spasi što se spasiti može.
Nisam znao odakle da krenem. Počeo sam sa desulfatizacijom ali iz iskustva znam da se veoma sulfatizovan akumualtor teško oporavlja ako je koncentracija elektrolita visoka.
Naravno, nakon nekoliko sati gustina je otišla na 1,32 što je maksimalno što moj bometar može da izmeri!!!
U ovakvim slučajevima pomaže samo praksa i iskustvo. Pošto sam nešto, ali samo slično, imao pre nekoliko godina, izvukao sam iz svake ćelije određenu količinu elektrolita i umesto njega dolio destilovanu vodu.
Nakon toga krenula je spora desulfatizacija strujom 1-2 ampera. Akumulator sam stavio u "toplu kupku" kako ja to zovem. Imam poseban veliki sud u koji sipam vodu koju zagrejem pomoću specijalnog grejača i u tu vruću vodu potopim akumulator. Ovo je jedna mala "caka" koju sam naučio iz literature. Naravno, u stručnoj literaturi ne piše da se akumulator potapa u lavor pun vruće vode, ali zato piše da se sulfati brže rastvaraju:
-kada je elektrolit topao
-kada je gustina elektrolita manja
Da rezimiram... Bilo je tu još nekih "caka" ali ono glavno je postignuto-akumulator je oporavljen, od fabričkih 640A doterao sam ga na nekih 500A. I više nego dovoljno, obzirom na stanje u kakvom je bio. Ja sam bio prezadovoljan. A tek vlasnik...
Objasnio sam mu da su ploče same po sebi dosta uništene (što nema nikakve veze sa gustinom elektrolita, mada i ima jer je korozija mnogo brža kod povećane gustine), da je akumulator desulfatizovan, oporavljen, da sam smanjio koncentaciju koliko sam mogao.
Čak i nakon stajanja od 24 sata napon je preko 13V što je direktna posledica povećane koncentracije. I da su gustine u ćelijama, čak i nakon dodavanja obične vode, ostale oko 1,29. Mogu samo da zamislim koliko je elektrolita "majstor" dolio.
Ovaj akumulator je imao relativnu sreću da bude koliko-toliko spašen.
Ima tu više faktora koji utiču na to da li će on biti oštećen usled nedostatka elektrolita.
Ovde će biti uzeti u razmatranje samo oni akumualtori sa mogućnošću dolivanja elektrolita-sa čepovima. Oni drugi, "bez održavanja"... Tu njihovi vlasnici mogu samo da gledaju u njih. Oni imaju prednost (ako tako nešto može da bude prednost) što ne moraju da razmišljaju da li ima dovoljno tečnosti u ćelijama. Ali, pošto ne znaju šta se događa unutar akumulatora, uvek mogu da budu iznanađeni otkazom akumulatora usled nedostatka elektrolita.
Oni drugi, sa čepovima traže dolivanje vode. Možda jednom ili dva puta u godini dana. Smatram da to nije neki posao posvetiti malo vremena proveri elektrolita. Ali oni nikad neće biti iznenađeni time da su ploče akumulatora suve. Naravno, ako o tome vode računa.
Dakle, od krucijalnog značaja je vreme koje je proteklo da su ploče ostale suve. Makar i delimično. To je slično sa vremenom koje protekne od pražnjenja do punjenja akumulatora. Što više vremena prođe to je teže ukloniti sulfate sa ploča.
Kada ploče ostanu suve dolazi do oksidacije istih, stvaranja olovo oksida na površini. Ne mešati sa olovo dioksidom koji je aktivni materijal na pozitivnoj ploči!!!
Pošto je taj oksid jedna vrsta izolatora, on ne dozvoljava punjenje akumulatora. Bez obzira što ste u međuvremenu dolili vodu!!!
I tada počinje OPASNA "igranka".
Nekad je moguće vratiti akumulator u neko normalno radno stanje. Češće to nije moguće.
Akumulator koji je ostao baz elektrolita se neminovno zagreva.
I to ravnomerno u svim ćelijama. Ovo je veoma važno. Celo kućište je toplo. Temperatura elektrolita može da ode i do 40 stepeni. Naravno, to zavisi od struje punjenja.
Akumulator koji je u kratkom spoju se zagreva samo u onoj ćeliji koja je otkazala. I ta ćelija nema mehurića ili ih ima veoma malo.
Ima jedna osobina, kod akumulatora koji su ostali sa manje elektrolita, koja je SAMO SLIČNA sa boljkom koja je poznata samo kod VRLA akumulatora-toplotni beg (thermal runaway).
Naime, koliko god se više akumulator puni jačom strujom, napon se neće povećavati, naprotiv smanjivaće se, a temperatura može da ode mnogo visoko. To je jedna od naizraženijih karakteristika ovako oštećenih akumulatora. I tu nema pomoći. Akumulator se prosto uzjoguni, ne da na sebe, što više ubacujete struje u njega on sve više smanjuje napon i sve se više zagreva.
I tu je kraj. Nema pomoći. Ploče su oksidirale. Unutrašnji otpor je ogoroman što prouzrokuje veliko zagrevanje. Dalje korištenje ovakvog akumulatora može da dovede do ekstremnog zagrevanja, naročito u letnjim mesecima, i do eksplozije. Naravno, i alternator se opterećuje (takođe može da izgori) jer stalno dobija informaciju da je nedovoljan napon na akumulatoru i stalno ubacuje sve više struje što prouzrokuje dalje zagrevanje.
I tako u krug.
Pa ko prvi popusti.
Može se videti da ova situacija nije ni malo naivna. Naprotiv.
Pročitao sam i prostudirao ogromnu literaturu ali nigde nisam naišao na informaciju koliko je potrebno vremena da prođe da bi ploče oksidirale u nedostatku elektrolita.
Zanimljivo. Izgleda da je to "tamo nedge" nepoznat pojam.
Da... Jedino ako nije.
Iz svog iskustva ne bih to mogao da kažem. Logično, jer ne znam kad je dolivena voda u akumulator. Često dobijem informaciju koja otprolike glasi "dolio sam vodu jer je malo nedostajalo". I to je sve. Pa se sad ti majstore snađi. Onaj ko redovno proverava tečnost neće osetiti blagodeti takve "igranke".
A šta uzrokuje ovakvo stanje?
Prvo, ali ne i najčešće, je povećan napon punjenja alternatora (otkaz reglera ili neke kontrolne elektronike...). Savremeni kalcijumski akumulatori odlično podnose veće napone. Do nekog određenog nivoa. Zato alternatori imaju gornji naponski prag od 14,4V. Tada počinje elektroliza vode. Međutim, napon od 14,4V je nedovoljan za dobro napunjen akumulator. To ponavljam kao papagaj.
Drugi razlog je što se u normalnom radu akumulatora troši voda tokom hemijskih procesa. To je kod savremenih akumulatora maksimalno smanjeno, ali ipak postoji.
Ko kaže da su akumulatori "bez održavanja"?
Treći razlog je normalno isparavanje vode. To se ne može nikako sprečiti jer je prirodan proces.
Kad se sve sabere, moraju se proveravati ćelije usled gubitka vode. Kao što se menja ulje, filteri, pumpaju gume, menjaju svećiće...
Ipak, iz prakse bih mogao da kažem da ploče ne oksidiraju tako brzo. Za to je potrebno neko vreme. Dolazili su mi akumulatori kojima je baš nedostajalo vode i uspešno sam ih vraćao u radno stanje. Rekao bih da ipak nije toliko kritično kao u slučaju sulfatizacije. Da bi se oštetio akumulator i zauvek izgubio deo kapaciteta i snage potrebno je da prođe samo 2-3 dana od trenutka pražnjenja!!! Ako se za tih 2-3 dana ne pristupi punjenju trajno se oštećuju ploče jer kristali olovo sulfata očvrsnu, pređu iz amorfnog u kristalno stanje.
Stalno to gledam...
Oni što imaju zatvorene akumulatore...Kod takvih akumulatora proizvođač uvek dolije malo više elektrolita baš zbog eventualnih problema sa nedostatkom istog. Međutim, u slučaju neke dugotrajne havarije u elektro sistemu može da dođe do isušivanja svih ćelija. A da to vlasnik ne zna. Uzroci mogu da budu višestruki. Možda je mala prednost onih automobila koji imaju voltmetar na tabli (ili bilo kakvu indikaciju punjenja). Na njemu se može pratiti napon punjenja. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da mi je voltmetar spasao akumulator. Iako su moja kola stara 35 godina ( i imam nekoliko kupaca u toku godine !), ona ipak imaju na tabli taj instrument. Naime, supruga se vraćala sa posla i primetila je da je igla voltmetra "zakucana" u desnu stranu, u crveno. Sreća, pa je ta vožnja trajala kratko. Izmerio sam napon punjenja, bio je 16 volti. Naravno, regler je stradao i nije imao regulaciju.
Imao sam još nekoliko takvih primera u praksi. Pre nekoliko godina je došao čovek i žalio se da mu "smrdi kiselina u kabini". Naravno, sav elektrolit je izašao iz akumulatora jer je napon punjenja bio preko 16V. Predložio sam mu da prvo popravi taj kvar pa onda da dođe kod mene da sredim akumulator. Pitao je koliko bi taj regler mogao da košta. Izgleda da mu se cena tog dela učinila velikom. Jednostavno je odbio popravku i rekao "da će i dalje tako da vozi auto". Sa takvim smradom u kabini i opasnošću od potpunog nagrizanja motora od strane kiseline iz akumulatora.
Strašno ko sve ima dozvolu.
Tačnije, ko sve ima vozilo.
*
*
*
Evo dobrog teksta (šta sve napisah za ove dve godine ?) gde objašnjavam na konkretnom primeru nedostatak vode i šta se događa kod takvog akumulatora:
http://akumulatori-desulfatizatori.blogspot.com/2013/07/osusen-akumulator.html
